Овде је историја проговорила
на сав глас и звезда прогоре чело.
Овде се птице довикивале
са твојим срцем, док дували
ветрови над дотрајалим пределима.
Овде живи јели своје срце
да би живели, а мртви били све мање
мртви. Овде сви су подједнако
удахнули опору одсутност
једног цвета једног места и времена.
*
Рецитујем вашу ноћ моме дану
музику вашег бића ко сазвежђе
облицима удаљеним у непознате облике
што следе своје звезде од црне ватре.
Ваш сан у земљи измени моје речи
блиставе споља изгубљене изнутра.
Ваш сан у земљи испари
звучне дубине кристала и света.
Предуг је пут од једне
речи до друге, за вашу песму без речи.
*
Само он у гори иза гроба лабуд
у смрти се својој усамио.
Кости му се у злато претвориле.
Ишчилеле му очи ко мирис на ветру.
Израсте у сену, а није то из себе хтео.
Задесила га звезда која још није знала
да му изговори име у најдубљој јами.
Али није закопао своје злато;
оставио је своју крв да светли
заспао између очију и сунца.
*
Убијеном главом пред празним просторима
певају. И глухе сиђоше у дан
горе. Ко је дозивао њихово
једино лице из земље и камена,
тај зна шта је бол. Тај је видео
како на другој обали, уместо шуме,
расте јека, буја одсутност,
поље сенку пева ломљиве птице
у пустињи што празни сунце и шини
да је свет најсличнији забораву.
*
Осташе у планинама
где траје снег и Мисао.
Тамо се цвет разликује
од својих боја.Тамо поглед
сам себе гледа. О,
помешано време у брдима
са лањским снеговима!
Многи осташе
на врховима усамљеним;
неки рекоше: „Мртви су“.
*
Желео бих да све што напишем
препишем са капака ваших очију
склопљених: Револуцију у којој
прошлост испашта своје лажне часове
и једна болест довршава Историју,
пре него се у земљи претвори у лаж
све осим ваших костура,
над којим траје свађа видика и глади
уочи ноћи са звезданим мозгом
који замени речи обликом.
*
Птице над ништавилом и сунце уместо вида –
то је њихова заоставштина. Речи
одбијају да се врате. Позајмљујем
њихову мисао и звезду изнад гроба
мојој ноћи заљубљеној у њихову смрт,
у њихове мраморне беоњаче, у њихов гроб
који презире гробаре и одбија
да се пресели из света у загробност,
где се грбава празнина препире
са њиховим костима без имена.
*
Пред вашом крви у коју падају звезде
чиста, без љубави, љубав, сунце без сунца,
као испод трепавица ватра без пламена,
уместо изгубљене речи која има право
на све звезде у бићу што празнину буде.
Ја сам крилата ружа потписана испод зоре,
каже Птица: успавај га
у пределу који се пење.
На врх брда испео се слепац и заплакао:
ако ме не виде како да их нађем.
*
О кишо дуга и непрестана
последњег дана у години! Седим
у својој глави, и пишем. Док небо
увежбава пљусак, и мислим:
моје око и слика коју гледам
још увек нису оно што видим.
Ваздух попрскан крвљу. Само оно
што дамо заиста смо имали.
Мртви су досегли себе, док ми трајемо
у једном детаљу чији смисао још није познат.
*
Музика истекла из наших захвалних прстију
као крв нека заустави ветрове и птице
и нека буде крај и п о ч е т а к
света који ће имати њихово име и наше руке
овде где је историја проговорила на сав глас
овде где оставише своју крв да светли
овде где од њихове смрти живи само земља вода и ваздух
овде где дозивамо њихово лице из камена
овде где рецитујемо њихову ноћ моме дану
овде где са њиховог чела преписујем своју песму.
