Принц поезије
Ватра и ништа

Све је нестварно док траје и дише;
Стваран је цвет чија одсутност мирише
И цвета, а цвета већ одавно нема:
Беспућем до наде песму ми припрема,
Кад издан још волим ону која спава.
Успомено златни праже заборава!
Из пресађеног отрова дан расте и спрема
Почетак лепоте, а лепоте још нема:
У прекомерности и изобиљу се губи,
Лепо је мањкање у себи што љуби
Празнину и место још неопорављено
Од одласка анђела, свисло биље. Сено
На трагу одлуталог цвета чије име
Мирише изван врта и води ме
До чистих места, нестварних без наде,
Ружо померена најслађи мој јаде,
О како дивно трајеш измерена
Својом одсутношћу, одважно мислена.
Ватро безболна, о жестино даха
Оног чега нема, примедбо мог праха,
Што приста на себе, али наде пун,
Због које је сваки свршетак непотпун,
Одсевом циља непрозирност смири,
Увреду глине сунцу, сјај рашири.
Зид мутни што се под фреском отрезни
И ојача празни занос неопрезни,
Нек лепше од звука слути ми суштину,
Губљење вида и пут у долину.
Јер и пад је лет док се не падне
У себе; а тамо – нема нас, већ гадне
Кљују нас птице и ругло смо свима;
Ко нема више срца тај га има.
И пакао је љубав кад дозревање ока
Ружу у слику претвори, дубока
Расањаност да јој луди мирис кроти
И одузме срце ведрини и лепоти,
Јер ако крајности исто сунце доји
Сувишно је срце где песма постоји.
Провидност лепоту опседну да плане
Кад презиром казни све излишне дане
Где досада је врлина без наде
Пепео одблеска који упознаде
Испражњен југ и посвећене руке
Сјајем нове звезде за прастаре муке
Кад пакао је љубав и исти огањ гори
У злочиначком срцу и на гори.

Збирке песама: