Жудим ноћ лепу када се сања
и речи тихе ко без моћи
дрхте од снова и звездања
због ње крај мене у тој ноћи.
И докле месец као златно
гнездо у цветном грању блиста
а часи слатко неповратно
клизе ко капље росе с листа.
Изнео бих јој своје срце
и своју радост и своју тугу
на длану што сни миловање
ко топло срце нежну дугу.
И срце бих јој отворио
да од нежности уздрхте дани
и њен би лепи поглед био.
у мраку водоском звездани.
