I
Нема другог дана осим онога који ће доћи
Када говори као да звезде падају
у лепу воду из једне вечности иза променљивих облика
упери прст у незамишљено место али време лажно
где прошлост још није прошла
и каже:
ко тамо пође стићи ће у дан пре дана када је пошао
у несличну идилу неверну ономе што је иза ње
где је ружна граја иначе хваљених птица.
Он ништа не прећути он каже
сваку мрљу у оку сваки облак на души:
будућност није све оно што ће доћи
много штошта ће се једноставно поновити
прошлост није све оно што се неће повратити.
и један део будућности остаје затајен.
Он нас учи како да не изгубимо сличност
са својом надом са својим лепим људским лицем
он нас учи да препознамо будућност
у ономе што радимо у ономе што ће доћи
јер јао оном који изгуби сваку сличност са овим градом
јао оном који нема своје место на овом тргу
јао оном који буде мерио себе својом сенком
који је дан његовој неосветљеној крви.
Будућност је ту само је треба препознати
и издвојити.
О бели граде о цветни граде на чијим прилазима ниче
жито
једном бачено у земљу никад бачено
као кад сиђеш као кад нестанеш
да би се могао појавити – закопано злато
1955
II
(Повратак)
Опет звездана мисао уз чело
Упркос ветру нешто је стално
Оно што треба рећи на својој земљи
Под својим небом и звездама
Да га чује Загроје се примакло Авали
Море Небојшиној кули
Где је његова Реч ту је цела земља
Реке се уливају једна у другу из љубави
Измишљају једну географију сличну крвотоку
О, Земљо, твој облик је облик мог срца
Он је Велики Путник, што преброди Мора
Да би открио Наду сличну овој овде
Јао немам речи за нашу љубав
Добро нам дошао
Ти који од злоупотребе одвикаваш Ватру.
17.3.1959.
