Људи прозукли од празнога дана
То што имају да кажу нису речи.
И чему песма која ће порећи
Све због чега је испевана!
Да их не поколеба реч неисказана
Сваком по звезда да пред њоме клечи
Свакоме патња док има још дана
Сваком свој понор да га птицом лечи.
О пусту сенку ту, удоми!
Чуше је цветови ал је не чу јава
Кроз чудне се пределе она ломи
Где прах процвета и тријумфује трава
Где нема сећања ал ни заборава
Да дан измишљен на два дела ломи.
