То су речи увек исте које касне
горку љубав и свет. Оне су успешни
престанак јаве, ал не сан кад се изјасне
сунца за ноћ, већ нешто треће, неутешни
због чега јесмо. Извод из чудесне басне
сна. Горке обале на којима неумешни
стојимо окренути своме почетку грешни
због губитка вида када светлост згасне.
У сну смо они чије заљубљене усне траже
речи без циља, без измишљених предела.
Ох те речи како могу да ублаже
ако су од сна. Лепото неувела
речи без сенке када ко чашу сунце
држимо усну гледајући у црне врхунце.
