Последњу светлост сабласти прате и биље…
Употребљив само у сну, свет нас вара!
Варницом нежном низ црно ковиље
Дожељен предео обузе превара.
Што је дубоко нит лети нит тоне,
Нит варкањем варке богојавно плане,
Да ноћ која их наизуст зна троне
Поткупљивим сребром мудрости преране.
Горка причест слуха у себи вас крије,
Чемерни лабуди излишности бритке.
Усамљеност је нискост. Госпо моја, бије
Свако у свом мраку изгубљене битке.
А кад зид лобања све време опчини
Нико неће знати је л рано ил касно
За љубав за пут ил смрт док сунце јасно
Кува одбеглу горчину у висини.
