Филипу Вишњићу
О чело моје од сна и ветра мапо
чудних открића виду испод коже,
у измишљеној сенци цвете и лампо
уместо речи која се поновити не може.
О чело моје од сна и ветра мапо!
Одајем се мртав сунцу после мене
јер несрећа и после смрти траје.
Слепи јасно виде судбину пред којом шене
предели небесни сатворени од издаје.
Одајем се мртав сунцу после мене.
То је све што је остало од мога гласа,
тај одјек у коме су заточени сви дани.
Је ли споменик гроб? Издвојен звездама стаса
предео који ћу заувек да настаним.
И то је све што је остало од мога гласа.
У тихом се цвету неке ватре пале.
Изгубљене у свету варке ми око снују.
О тужне ноћи преко сна мог пале!
Нек небо усни огањ и олују!
У тихом се цвету неке ватре пале.
О чело моје, од сна и ветра мапо
чудних открића виду испод коже,
у измишљеној сенци цвете и лампо
уместо речи која се поновити не може.
О чело моје о моја слепа мапо!
