п о с в е т а:
То није птица
ноћ поред вода
то је крв њихова што чујеш
I
Моја је крв мој пут до тебе
п р е л у д и ј у м
То је земља авај понекад често
понекад исувише, баштина ветрова
и оних што имају мање него ништа
велика урна са пепелом једне
и заједничке смрти која се понавља
али не прегорева са временом никад
земља на коју ћете пасти челом
ви и ја и моје чело мој обрачун
са мном тај нокат неба и пејзаж задње
светлости, то су предели пресликани
са очију мртваца чије речи
залуд смо хтели да никад не оду са земље
све смо заборавили осим своје
властите смрти коју живимо
м о л и т в а
треба се молити смрти за свој живот
а тишина ће сачувати скамењене лобање
за кишу лица и неба за врата
од песка и црне ће руже процветати
дуж путева отворених за све ветрове
којим одлазе нерођени по своју смрт
II
То пустиња ме таче
Гледали смо како умиру стојећи
они које волимо сада видимо
мрак који не виде слепи склопите
очи да видите оне који су
дали вечној ноћи дан својих очију
они држе земљу на леђима и непокретне
никада из стићи нећемо о никада
никада се неће изједначити време
наше смрти и њихове вечито
бићемо раздвојени и мртви
p o s t s c r i p t u m
Црвене птице пиће нам с усана
видети их нећемо
вриштаће траве у облацима кржљавим
чути нећемо
III
Крв откуцава кораке и смрт
и једне вечери после живота
крв престане да буде птица постане
змија у трави па сву ноћ деца плачу
мртви су на левој страни узалуд
упаљене ватре чекају њихов повратак
њихова ноћ са нашим даном меша се
не заборавите да то деци кажете
у с п а в а н к а
То више дан није нити ноћ сном треба
дочекати разбојнике птице су небо
на југ однеле спавај они неће
доћи њихови кораци су тешки
спавај љубав иде градом на штакама
спавај ал им глас не сањај
IV
Повратка преко ове велике воде у
дослуху
са нашом сорти нема. Зато биће
недовршено то путовање започето у
нашем духу
Смрт је над нама и велико откриће
И једно стравично море у ваздуху.
Ноћ је пуна мрачних анђела
уклета лађа
носи терет изгубљеног времена
и наше мртве пријатеље
у шуму без птица
требало је прећи море
време и простор који су се помешали
сада су за једну смрт далеко од сваке обале
светлост и сенка
играју на води
игру живота и смрти
далеко протиче река
вечита и узалудна
птице лете за ветром
и жене плачу на обали
човек пада на своју сенку
они су без сенке сишли у дубину
и без имена
з а и с т о р и ј у
од слепог лица бродолома у њиховим
последњим очима створена је историја
п о у к а з а о с т а л е
људи су мртви а не смртни сунце ће
проћи и кроз наше очи неизмењено
V
Узидали вас у зид невидљиви
и сви сте били спремни да умрете
једни у другима и било је тако
здраво чудна реко спаса
тражили вас залуд у мрачноме сплету
онесвешћених чула на граници
вас и изненађења нису вас нашли
збогом граде где се прекида моје сећање
сада сте мртви и ваше је тело
неопипљиво сећање и топла
прегршт земље прегршт Србије и нас
р е ф р е н:
Уста су била испуњена песком и сви су
ћутали
збогом граде где се прекида моје сећање
здраво чудна реко спаса
VI
Њихова дивна имена заплакаше
Над њиховим мртвим телима
Звездо црвена рано облака
марамицо крви у ноћи закључаној
црним кључевима где су мртваци
сахрањени једни другима под челом
смрти помножена са хиљаду гробова
јој на кордуну облаци су узели
цвет ватре из њихових руку које су
последњим покретом поделиле предео
на две тишине где плачу птице од пепела
p o s t s c r i p t u m
У земљи где се поштују сунцокрети
пали су лицем према истоку
чини ми се да сам и ја пао с њима
различит од онога што ћу рећи
VII
Зеленгоро хоћу да изговорим твоје име
зеленгоро зачета у трбуху ветра
зелена горо неба и звездо моје крви
стране света су се отимале за њихову
смрт која је била почетак
а не крај путеви су их тражили
по целом свету нема их
профил њиховог одсуства чува
ноћ зеленгоре њихове су смрти
најдивнија сазвежђа на југу неба
земља мирише на мртве зеленгоро
чујем те ушима свога срца и њих
ту нико није умро ко је умро
звездо моје крви и њихове зеленгоре
VIII
Смрт треба претворити у празник
јер ноћ сваког тренутка може да
заузме наше место
п о с л е д н ј а м о л и т в а з а м р т в е
За оне који су искористили смело
могућност умирања за оне који
су прекорачили преко свога леша за њихову
смрт тако потребну против смрти
за оне који су сада једно
јер свет је подељен људском кожом
на два дела а два и два су
један кад падне последња ноћ
за оне који су се утопили
у водама вечитог сна као што умре
сунце у дну далеких пејзажа
закопано за оне чије су речи
никле из земље ко лек и буна
нека погну главе далеки сунцокрети.
