Да нема твоје срџбе остарио би сет
Праве реке теку мутне узводно
Хоћеш ли загристи тамни врт
У плоду који те лажном гозбом кињи
(Сат откуцава
Сунце завереницима
Нечитке птице
Твога рукописа)
Речима се завршава пустиња
Слепоћа је бела и округла, супротна ноћи
Пред безбожном гомилом
Мудрост и чедност беже у метафору
(Лажна звона –
Велика звоњава
Ватра сишла с ума
Рачуна на тебе)
Речи које се селе и речи непокретне
Хоће ли се срести у прездравелој реченици
Или ће их усред песме, насред друма,
У сред шуме у туђој глави затећи ноћ
(Нож најежен у срцу
Низ две оштрице пева
Надошле славује насиља
И сунце без сведока)
Реч по реч примораваш себе на песму
Изабрао си пут и путујеш га у себи
Као речи које не изговараш
Као песму коју не умеш да препешачиш
(Птице улећу у кључаонице
Отварају се тешке капије
Потомци имитирају твој крвоток
Згражавање је свеопште)
Још једна слепа реч и песма ће прогледати
На месту где се то најмање очекује
Још један празан дан
И радоваћемо се празнику
