Ту је све проговорило. Ево предели се претварају у своја властита стања, мајушни нарастају до чудовишних размера, велики се смањују док не нађу за себе неко неизрециво место као зрно маково. На граници између кошмара и прве стварности опасна моћ слободе. Ту убијена птица мисли на небо онолико колико може. Ту је јединство њега и његове човекове узалудности најлепши сан. Он види ноћ у којој је геније заборављених игара наш анђео чувар. Па ипак зна да су бол и сан само врата на која се може ући или изаћи. Сунце се враћа, а под узглављем не цветају само лажне баште. Јаво! па нек су и сенке. То су ипак сенке драгих нам предмета и лепе нам земје. То је један мали кристал на столу пред којим клече зидови. окренут зеленим изворима унутрашњем небу, његова се рука разликује од свога додира са материјом. Он је далеко у себи. Мрачан и топао као сунце у ноћи. Ноћ скрива и открива његово море где камењу израстају уши као шкољке. Ту престаје еуклидовски свет. То је силазак у тихи безболни пакао где почиње празнина и догматичан сан. То је, на крају крајева, жеља да се умре далеко од сваке смрти. Једино људско сазвежђе тако праведно да га испуњава жељом да пева.
