К’о да су наше ствари све
у вину одраз свога лика.
Оне запљускују пијано
таласање облика.
Свирај! Нек звуци драгају
слух као миловања.
Звукова! Звукова! Звукова!
Гуше ме сећања
Ми не пијемо због тога
што живот полако труне:
ми пијемо јер су груди нам
живота и туге пуне.
Ми не пијемо да са ума
сметнемо све прилике:
ми пијемо да потече
таласање лирике.
У пехар слуха звукова.
А у чашу вино наточи.
Дижем здравицу перспективи светлој!
И расту, расту очи…
И расту руке за загрљај,
и постају тихе и меке
К’о да широко загрлити желе
неке окове далеке.
Ми нисмо оне пијанице тмурне,
које је живот оставио крај плота:
ми вином само подвлачимо занос
у књизи нашега живота.
Пијан сам. Туга живота у уху
к’о заборављена чесма.
И стоји преда мноме широки пут,
као бескрајна песма.
