Проницљива ватро не искушавај ме толико
Док ме не схвате певаћу неометен
У моме срцу сунце и ноћ постају љубавници
Кад сањам у врту испод јоргована
Мирис је згуснута празнина у бићу
Које се удаљава од себе као у молитви
И тако старимо ја и мој пламен
И тако се опијамо својим животом и пепелом
Мирис цвета је мирис његове будуће смрти
То мирише његова сенка његово име
Толико прослављено у ваздуху
Толико тражено у речницима
Тај искрен мирис нежна магла у глави
Каже да је осећање света у језику
Ал непокретна реч брзо исцрпе свој смисао
А цвет уступи свој нежни корен звезди
