Тело простире своју узалудност.
Велика ноћ
испуњава време до песме
којој слушаоци потребни нису.
Смрт је
подивљало ништа, проходала празнина.
Пун ноћи како да успавам ту реч будног мрака
коју не може уразумити никаква песма
коју не може ни земља упити
ни ватра изменити ни вода однети!
Ја имам своју ноћ, али у каквом
мутном камену ја сам
заменио своје срце за тешку варницу? Зар новим
телом освежити ломну крв? Како се усудити
заменити пут путовањем, биће ватром
мирис уместо сенке издан изнутра!
Мртва она је изгубила све моје доказе
против ветра, смрти, зиме.
Љубио сам срамно, нежно, часно,
то тело које осветљава себи пут ка својој смрти.
Зар песма? Завера против срца то је!
Пакао је паклен јер није правилно распоређен,
јер има једна реч коју не можеш укротити,
коју не можеш ни издати, реч сувише будна за наше благо срце.
