Док се у твојим стиховима досађују речи
безнадежне и на смрт осуђене,
ово је море поема која се не устручава.
Њене су метафоре пловне, опасне,
урнебесне и умиљате, сасвим фотогеничне.
Можда би ти украо њихову со и учинио их бљутавим
али пред морем ти си недостојан.
Море само себе опева, безобразно и слободно
римује се чиме год стигне,
иако невично сродности због своје надарености.
Његове су дубине мудрије
од свих твојих афоризама.
Море воли рибаре који га поткрадају пуни љубави
и морнаре који користе опасности што им пружа
док не залутају и после.
Море не воли оне који му се удварају
као својој властитој мудрости споро и опрезно.
Море, ако воли, воли раднике на одмору
који три ноћи не спавају док дођу до мора;
а кад дођу, кажу: „лепо је наше море“,
пожуре да поцрне и да се врате кућама.
