То је заборављена обала, дан лево од сунца,
Обала чега, воде или света, камена који муца
У обојеној сенци што ми чело руча?
Обала што јеца ко замршена пертла,
Обала без мене, без времена и петла,
Дубока песма обала без кључа.
Обала по којој речи исписујем
Обала коју волим обала коју псујем,
Обала коју вребају невидљиви војници
Песници, сањари на трагу аорти,
Обала дуго припремана у реторти,
Обала коју седлају смели коњаници.
Обала сама, без друге обале,
Крилата обала којој крила фале,
Обала која се на туђој слици јавља,
Обала без ноћи обала пуна злата,
Обала испуштена, обала без врата,
А пуна неоткривених птица и жуђенога здравља.
Обала препричана језиком зелених башта
И белих градова, обала која машта,
Обала заклоњена гласним зидовима,
Обала светлећих маглина и неугашених поља,
Обала против празнине, обала или воља,
Обала која се јавља у несличним видовима.
Обала која се отвара ко шкољка, небо у нама,
Крила слична птици, обала сезама
О њене браве од слатног заборава
До ње се не долази до ње се лети
Види је само онај ко се сети
Да се окрене Шуми и да спава.
