”Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор.”
Да ли ћемо је наћи у повратку ноћи
у повратку цвета у повратку сна и гора
на збуњеном хоризонту у горком кристалу немоћи
од наше жеђи и мртвог анђела где се скаменила мора
Лице свих доба у очекивању ватре да л ће моћи
да сачува успомену на њу од заборава и простора
Нека Велико Сазвежђе у смрти твојој заноћи
О пусти жали и жалосна мора
Који су предели у твоме срцу сада?
Мртва је а негде још траје дан, о ласте
Сви мртви су заједно био си пун мрачних нада
У пустињи си што у празној светлости расте
док у двострукој тишини слепе је очи слуте
S a n t a M a r i a d e l l a S a l u t e
