У вечитом сам страху да не усни
лепота пакла ноћ загробну на усни,
да не усни сан мој, у неверном врту моје муке,
када од тешких снова тешке су ми руке.
О вечите планине у којима горчина расте,
док људи у долини сунца на ливадама пласте!
За будуће земље и мора фрула у брдима оста.
Какав ће бити цвет за онога који другачије поста,
стазо на небу и све што су други сањали о мени,
сенко горда на светлост што се у кост скамени,
шумо далеко од света с којом сам удвостручио
успавано срце језера чији сам бисер докучио
ту где су влати ко сена нечега што неста
кад вида од камена нема горо мене сред неместа?
Ох утопио ме у сан ветар са брегова
забуном судбине и неких мрачних слова
да свет побркан подари друкчијој ми упорности
док из неког зида певају моје кости.
Птицо ваздухом измишљења која ти је кост бусола,
месо изложено свим појавама патње меса бола,
кад лају на месец пси од дрвета у дубу дубрава
док гноји даљина у оку и ноћ над срцем спава,
када залеђени лабудови певају превару:
исток је на северу исток је на северу?
О свет распоређен на чела прастара!
Осуђена машто то се слух отвара
звездом што с костурнице сјаја ме обасјава
док губим своју крв и моћ заборава
у вечитоме страху да не усни
узалудност буђења ноћ загробну на усни.
Водо пуна смрти и рибљих степеница
у подводни пакао где труле лешеви птица,
ако нерођени нису чак ни мртви
вал нека их навести измољеном лугу
тамо где престаје река и почиње ветар. Па даље
где престаје ветар и почиње сан. У кругу
где је све неизрециво, а ништа се не мења
свака ствар живи од нашега двоумљења.
Нека твој пољубац пронађе потомке у мени
реко где пребол буди дрвље и камење
где се свето дрво у јутарњој звезди зелени
уздајница стојног града без узмака и знамење
јер чуј глас се неких из чудног помаља кристала…
Однела их је светлост што им је кроз длан сјала.
Тишино палих висина тај ме глас заводи
да новим чулима измислим други свет води
на дар да јој лепоту каже, јер у брдима оста
за будуће земље и мора жалости доста.
Нек ходи ту гору опходом у мени ненавикнута
добдићу је на своме лежају да долута
сан када нове облике светлости даје
и љубав испуни све мрачне одаје.
Ал у вечитом сам страху да не усни
лепоте пакла ноћ загробну на усни.
одвео бих је одавде да не види моју смрт од почетка
до краја света,
од ових обала на којима шуме играју жмурке,
где за несрећне ждераче ватре црни цвет
под каменом цвета,
где тирани измисле уместо људи патуљке,
где унакажена звезда бди, за даном жртви.
Нек одлазак буде потпун као кад одлазе мртви.
Од моје главе почиње ноћ под запандном птицом;
пашћу са маглом ветром росом лицем
о земљу у вечитоме страху да не усни
лепоте пакла ноћ загробну на усни.
Цвет нек изокрене време где су људи до пола мртви
од пола споменици
Ко зна одакле почиње заборав у размирици
са зваздама под земљом где у камену црном
смеје се медуза ружи замењеној трном.
Овде свака ноћ има своје име и ништа није безимено.
И када је све мртво ништа није заборављено.
И у томе свету са два пута којим се иде насумице
уме да дан заволи и трепавицама очешља сунце.
Хоризонти је обожавају предсказују је мене
када је толико волим да нема ни ње ни мене
у дану без запада где ђаво и време
траже злонамерни своју сенку што неста
прогнана округлом светлошћу са заједничког места
и пешчаних брегова сјаја љубави одбрањене,
кад све што каже, моје горко пиће,
име је њено и њено је биће.
Ипак страшном музиком све ће се завршити
У једном дану
кад ветар кроз нас дува и у исту сузу стану
бронзини сан кипа и беле љубичице у гласу видарице
што тражи твоје небо о кишо о чарабнице
у ноћи која другачије сања дан
дубину љубави измерене сенком куле и сан
флогистонске ватре будан у забави
са химером црног ветра над водом без љубави.
Треба посумњати у тишину која крије
све што већ јесте, а још му време није,
када плодови гњију, а не зру;
када руке имају очи у сну,
када дамо све за трен, а трен за ништа, кад нема
срећног острва у горком мору према
злој планини у којој ноћ изгуби пут
долини ( о гујо с лептировим очима, и свирало и прут).
О дете замењено својим гласом време је са друге стране.
Тамо ни море слано ни дан видан ни ико.
Ствар учињена чело нема ни дане
ни јелена што о црном рогу виси изнико
из свога чела. Од мене до ње нема
колико од ње до мене кад се спрема
не поновљени исход сунца иза сваког брега.
О време измерено светлошчу! Због свега
у вечитом сам страху да не усни
лепоте пакла ноћ загробну на усни.
