(Уз један плакат Славољуба Богојевића)
То што је он насликао је цвет – птица. Она се може схватити на два начина. Ако је схватимо на један начин, то је иронија, мисао која изнађе сличности између њеног малог мозга и цвета. Ја волим те ирационалне животиње које лете. Цвет јој из птичијег врата ниче и она мирише уместо да пева. То је интелигента птица која уме да збуни. Она је испуњена вечношћу док су друге птице испуњене сламом. Она посредује између онога што знамо и онога што не знамо и врло је при томе стрпљива. Та крилата хризантема мирише. То је оно што јој тело помеша са брескрајем. Чисто је техничко решење што је она нацртана на ограниченом простору. Тај простор је сасвим промозган и комотан за једну овакву представу. Када бих знао на шта она то мирише, ја бих је цитирао да не буде заборављена. Само је наша љубав и страх онога који ју је насликао држи прикованом на том плакату и зиду, али она ће једном одлетети и остаће чиста хартија. Она ће одлетети јер је тако и насликана, да одлети. Одлетеће у рај животиња и кристала. Или ће решити своју двојакост и постати цвет у неком врту, или птица на неком небу. На други се начим може схватити тако да је она пројекција једног уочавања сугерираног забораву. Мислећи о њој ми смо је заборавили. Док смо се присећали ње, ми смо је изменили. Хоће ли је неко хтети тако измењену осим нас? Пустињо смела, отворена на моме челу, прими ту птицу. Тамо где се нисмо могли сетити ничега, остала је празнина која ће јој омогућити да одлети. Она је дивно дело заборава. Она је тако високо да моја душа не може да се сети.
