„Ја после великог сна подузех пут
тужан“
МАЛАРМЕ
I
У уху звезда за сна тамни звук:
зри звучни цвете тужним пределима
у топлој кори мозга где ме има
тај сан мој извијен у звездани лук.
Тај сан је смели силазак под тле
где слепе птице певају у тами.
У свакој има једна шума. Гле
што више говоримо све смо више сами.
О ветар са црном кичмом тамни рој
и пакао разноси светом, мења ток
онесвешћеној реци.
Онда мој залута међу звезде крвоток.
У уху звезда за сна тамни звук:
зри звучни цвете тужним пределима
у топлој кори мозга где ме има
тај сан мој незавијен у звездан лук.
II
У сну то стојим испод запаљеног дрвећа
пред чудним знацима и више немам руке
у простор прогнан и у време. Већа
све бива сенка моја далеко од хуке
где ћутећи док остали су мртви уснух.
Јој ваздух вене умиру сви облици!
О милости за оно што сам био у сну.
То паклена ми љубав у недоумици.
Ноћ слепих шиљкова ме прикова за тло.
Под земљом мрачни предели се мешају.
Померају се мора ужаси се премештају
са једног места на друго место зло.
О страшни преображај мој у срцу сна
где васиона почиње ми птицама,
с два ока варница да л ће да зна
да пут ми нађе летом или клицама.
III
Сам у сну своме – ко ће да ме спаси!
Од свега мало пепела у рукама
за буђење ми оста кад угаси
крв моја име што га рекох мукама.
Крв моја има име једног цвета;
да узберем то име у слеђеној крви хоћу
за њу што кроз моје ужасе мирно шета,
кад звери беже зле у наше речи ноћу.
Те звезде – с њима ко и без њих ноћ.
О куло снаге где је плави дан
ствар свака када има лековиту моћ
и кад се рађа смисао умире ми сан
у ваздуху кад се путеви продуже
за мирисе и анђеле да прођу!
Пред капијом сам коју црви глођу
за златно гробље где се сахрањују руже.
IV
Не, више није важно шта ћу рећи.
Већ беше све то некад ко зна кад
у неком сну ил некој чудној речи.
Ја после сна тог не знам куда сад.
Ти, сну мој, моје тамно подне, сен
зар сведок предела нестварних ја
за свет од топле глине умешен!
Куда да одем после овог сна.
