Ноћ испод земље развеселим
Израсте ветар у нежну биљку
Из тог подземља где светиљку
И питцу никада да доселим
Непронађене пропланке крви
У пешчано подне сам одболово
Ал топли хеб твог имена још мрвим
Птицо међу пределима, Стражилово
Земљо преко мога засполаог ума
Док лист по лист умире шума
Дете скривено у једном пољупцу пати
Сутра рођено. О нек се ветар с биљкама измотава
Нек се камење пред невидљивим раскршћем успава
Само да л ће на скелету осмех мој препознати?
