III
Ах, у шта ће се изврћи, јер изврћи се мора,
истина ако довољно љубави нема,
моје чело моји грехови које припремам
да буду мени и другима потпора?!
Чујем ли што видим, осване ли то
што омркне, или сам преварен у сну,
преварен на јави? Ко се ода злу
више никада неће знати шта је зло.
Далеко од себе закопах своју главу,
али зло оста. И срце ишчупах,
али зло оста. Па нека буду скупа
сунце и бол. Али нађи меру праву
да сачуваш од свога срца глас свој и своје лице,
сунце од празнога дана и лет од мртве птице.
IV
Гле зид од лобања све време опчини
и нико не зна јел рано ил касно
За љубав за пут ил смрт док сунце јасно
чува одбеглу горчину у висини.
Пред сном и болом све нас је мање у нама
и нико није Слободан. Два сунца,
прошло и будуће, другом изнад сунца
спојени. Ал у срцу оста тама.
О сунце што примораваш зле нагоне земље
да проговоре језиком цветова и шумом грања,
да си смрт пред којом дозрева сок у плоду,
љубав у срцу и све пуно благости и праштања,
кад будућност постаје прошлост, а садашњости нема,
када сви клече и љубе своју крв на поду.
