Празно је дубље. Јао, време, где те
Пламен пресеца. Оспорени свете!
Није ли страшан лет који је доказ
Празнине у стварима. Цвет уместо ока
Исто сунце виде. Слепо слепим само
Видети можеш. Залеђени плам
Огледало поста ономе што сања.
Облик је врлине стрела угледања
Што светлост раскопча орлу испод грла:
Запамћена зимо бит је неумрла.
Јао, време, устах, ал се не пробудих;
Шта то видех, шта то сањах, па сад лудим,
Аскетска ружо, сени оплођена
Цветом, крв ти зајмим, а сам бивам сена.
Ту нема сунца, јер све собом зрачи
Место узалуд покушано. Јачи
Постаје који своју слабост спозна,
Цвет шупљом руком откинут. О грозна
Свирало која пресађујеш влати
Из питоме долине на литицу што пламти!
Глув да чује немоћ како вешто свира
Шупљину фруле изнутра и пепео додира
Слух сажет звездом успомену згусну
Преприча росу и неверицу усну
Мамећи сене из свирале празне
Ишчезлим даном. Јао, речи разне
Исто значе. Никад ц в е т не могу рећи
Ако не мирисах н е ц в е т много већи.
Најближи дан је који прође давно,
Смиреност сени примакнута славно.
Јао, време стрмо израсло иза лажног
Сусрета чула у уму. Неважно
Спрема у свему виђеном поразе
Оку и уху док сазвежђа силазе
Кроз левак цвета у земљу, престрого
Штиво корењу. Ту сам изнемого,
И вишак ватре поста сунцем злобе,
Златни почетак отрова и тескобе.