Теснацу моме дај небо селица
и сунца за бегунца преко мога лица
бриго и заносу биљци на стабљици
кад дан пробуди стрмоглав у птици.
Можда од овога дана почиње вечност
и свако има у сунцу своје место.
Покренем ли себе, на овој обали све је могуће
То је позив живота који се обнавља у свануће
О дани насукани испод мога чела
верног грбу сунца које није смела
ниједна ноћ горка овога света
када су померени простори пуни ветра
који нам омаје лица и остави нас тако
да клечимо пред неким храстом који се суши полако
и потражи их по небу иза нашег лица
где у просторима које издишемо расту биљке
док лутају хоризонтом сунца и мале светиљке
под челом се гасе. Дану мој опрости,
загубим ли ти вид. О бербо милости!
