Излетела из себе у ноћ ме претвара:
ја имам ватре да је кажем важно,
Ал чиме да је кротим када вара
Небо и земљу представља лажно.
Пишући ја се удварам њеној сени
И цвету довољно смелом да мирише
На празном месту и у успомени.
Ноћ је ближа небу и сан је будност.
Мање очигледна, мање неправедна,
Када тело простире своју узалудност
И милост југа изнуди птица једна.
Ружом, погрешно и нежније казана ватро,
Пролеће прође и нико се не стиди
Да преостале дане као будућност види,
Коју прелетају гмизавци са птичијом маштом
