За С.Е.
Лева јој рука хоризонт удаљује, сном умива
Сенку моју и до последње обале је води,
Где укус земље је опор и где на води
Запаљени лептири и пепео звезда плива.
Десна јој рука узима моје памћење лудо
и у земљу га закопа, па сам заустављена
Песма у ноћи последњих звезда и два завађена
Простора: ја мртав и све око мене будно.
Горак постављам себи питање просто и чудно,
Да ли ће престати једном то вољење узалудно,
Тражење своје сенке у горчини своје крви.
Ако нам пољупци немају укус невиности,
Ако не могу рукама поноре да премостим,
Онда нећемо бити ни последњи ни први
