Танасију Младеновићу
Срећан ко испијајуће песме и посвете
Избегне њиховом прејаком смислу разумљивости
погубној
Чудовиштима лепоте ноћи белога стиха
Болесној ватри колери рђаво вољеној речи
Срећан ко живи после свега што је рекао
Срећан ко изађе из опеване шуме ко преброди
опевано
Море и општа места од свега страшнија
Срећан ко своју песму не плати главом
Али сувише вешта песма чему користи
Она све изврда доњи и горњи свет слаже
Жеднога те преко воде преведе
Исмеје равнотежу као што папагај опсује небо
