Изгубићеш оно што је он тражио ако покушаш да то објасниш. Јер ако је рекао: птица, онда је она без неба и гласа, без крила и ичега, потпуно ван заборава. Кад је рекао: птица, он јој је одузео сличност са свим осталим и са самим собом, и она неограничено постоји, јер није ничему слична, ни са чиме не дели своје постојање, своју квалитетну одређеност и усамљеност. Остала стварност ће је изневерити и учинити невидљивом, он је то знао, али она никада неће престати да буде стварна. Изгубићеш оно што је он тражио ако покушаш да тој птици повратиш видљивост. Њу је немогуће угледати, јер је сасвим неслична са оним чиме гледамо и шта гледамо, па је немао чиме видети. Неочигледност њеног појављивања није појављивање њене неочигледности. Па ипак биће да се неочигледност њеног појављивања меша са појављивањем њене сублимиране неочигледности. Јер она је више предмет слутње него предмет мисли. Она је централна светлост, јединство музике и неостварене слике, остварене по мери приближавања стварности. Она није стварно дата, она је обећана, и има је у просутој мрљи исто онолико колико је има у нашој стваралачкој жељи. Она може да буде и химера али је стварно умешана у збивања. У пределу је наде и страха та лековита птица постала од некаквог гмизавца. Јер она је настала еволуцијом једне естетске идеје и зато је стварнија у времену него ван времена. Она је добијена подржавањем у коме нема никакве сличности. И заиста лепша је него што је истинита.
