Узех змију и уђох у врт
Лешеви се распадају од посмртне нежности
Траве иза смрти и мокраћа
Имитирају јарост жутих паса
Зелена боја ума и плава словенска нежност
Нагризају плућа бубрег и јетру
Црна миловања уместо уралских снегова
Опомињу нас да је лето на измаку
Залуђени ватром очарани алхемијом
Прецењујемо песму потцењујемо част
Болести певају из ваздуха
Преклињем да ме вежу за јарбол
Ако си постао песник тако ти и треба
Сад поштуј наслеђено благо
Буди туђа песма туђа срећа
Буди гром зарђао у мору
Онима који своде свет
На прву реч недовољно одгојену
И птицу која налази своје законе у ветру
Препустимо сав ризик поезије
Поделимо овај мрак између себе
Спава свет ал бију смутљивци
Својим миром својим златом својом чашћу
Хоћемо ли моћи да платимо ноћ љубавника
Не, ми ћемо се зауставити
Пред њиховом пишљивом ружом
Ми ћемо постављати тешка питања њиховом сунцу
Или ће одговорити или пасти
Једна ноћ другој ноћи пут
Додирнут циљем светлости
Мрак цвета у врту – када научите
Да говорите биће крај песми
