Док лутам пределима свога склопљеног ока
где ни један цвет није узалудан нити измишљен
она ми испере глас и смири га, песма без речи
пошао сам негде а удаљавам се о водо
Ти си глас птице после поноћи времена
анђео с двоструким лицем и потаја
далеко иза светлости далеко иза часова
када је смрт велика маска сунца
Измених се певајући касним те реко
у ноћи засађеној најлепшим баштама
дух ми валовљу сличан ал истрошен на бизарне
цветове
што цветају у нашем оскудном знању
Дан се удваја где се рађа време будуће ноћи
велики водени душе над горама кад гром ми снујеш
у слуху кад ми просторе помешаш
реко са срцем од ветра када ми све наде збуниш
Можда би требало да певам тако
да се не разликујем од других који силазе по воду
али поред тебе најбоље сазрева моја подсвест
смештена између сунца и месеца
