Гледај висока птица горама врхове мами.
Окружена неким вечито блудним сјајем зру брда уоколо.
дан ће да ме заборави, тајно довршена у себи кажи се.
Када прелазим из једне тишине у другу под велику сенку
сунца
је ли то дрвеће на твојим обалама окоштали млаз
горкога сока,
водоскоци који се буде изван мога сна?
Дуж тебе каснимо дуж тебе смо издани,
дуж тебе у нашем одласку расту оморике
проказане ваздухом колебљивих ждралова.
То доле је ли мржња? Или ја који својим пореклом
учествујем у свим призорима?
Ах, каква ужасна светлост
пробуђена први пут над склопљеним очима.
Ето то је оно што се назива
песником: бити лицем у лице свету
преко пута пустиње и неке звезде наопаке
и видети све где други виде само ноћ.
Везо фина између пепела и ока и камена чаролије не
препирем се
са сличностима, али један је вај,
и нема друге смрти осим смрти.
То свемири се зачињу у мојој несвести
у раскораку чији је одјек ово видело
са измишљеним временом и сунцем
пола у земљи пола на небу
О песници свуда и увек
окренути лицем према привиду
са звездом уместо ишчупаног срца пред непојатним,
када је пред нама само један дан, непомешан,
као цвет који се у сну нашем буди.
