Нада је луксуз. Вечна ноћ у крви
измишљеном оку слепим зидом прети.
О ватро тамна иза себе, ко први
да љубим тако љубим, не могу да се сетим.
Зар знам што сам знао зар знам што ћу знати:
скелет усамљени изгубљено име
дивно усклађене с празнином што памти
јаловост цвета и јаловост зиме.
Ја сам забринути љубавник тог цвета
што мами из мене сунце и празнину
претвара у славуја, кад различит од света
предео ме таче и претвори у прашину.
Ал заборавом свет сам сачувао и чувам
за сва времена од времена и праха
О где су та места када ветар дува
и пустош помера? Где звезда моја плаха?
Нискости узалуд чезну песму! Читам
на коленима предео који се отвара
у бићу у камену празном где је скрита
последња звезда чији сјај не вара.
