I
Сунце које подгреваш у новом
Свету старе лажи о сељењу праха
Наша је нада очајна и плаха
Наш пакао поче песмом лабудовом.
Ти што нас не разликујеш а осветљаваш
Сликама од јуче, данас ван времена,
У пустињи се претвара свет који спасаваш –
Залуд птице круже око твог имена.
О стуб сунчев занет бешчулном музиком
Убија нас сном о савршенству, сликом
Пустиње што очисти сунце од времена
И белих светлошти чула што нам срце краду.
Хвалите сунце које осветљава без промена
Супротне ствари завађене појаве очајну наду.
II
То у шта се сјај и бол претвара исто
Бива: љубав коју још песник не рече
Јарки цвете којим вртови се лече
Из првобитног нерва растеш болно и чисто.
Дај ми да видим свршетак твог лета
Мир твога кретања што ми немир снио
И непокретност моја кад сам мртав био
Сам у свом срцу без муње и цвета
Где је утеха за оно што знамо
Нада без онога који се нада, сан
Без онога што сања, свет без сени!
Је ли то љубав што се из срца тамног
У ватру премешта из ватре у дан
Љубав ван нас и у успомени?
