хајдемо просте воде ама не
хајдемо свет је онакав какав је
празно у пуном
то је мала шетња до
непознатог и натраг песма коју сви знају ида је
нико не испева
увежбаним навикама да се нико не издвоји
најобичније речи ми
набављају све што ми
треба и не треба да ниједан град не буде
престоница
другим градовима
то је најлепша куга то су
најређе болести не, нема разлога да пишем
песме
тако потребне мом тамном
жару ако умем да приближим
стварност
када покушам да
издвојим ономе што радим празнини
којој се прилагођавам
мало чистог времена –
песму шта инспирација
за музичку фотографију
празнине шта њена златна лудост
која се пење мисао која се премешта
слична празним
водоскоцима из једног света у други
звезди црној ко склопљено
око кад великим речима
претходи пустиња
хајдемо просте воде
хајдемо
то је мала шетња до непознатог и натраг у
вежбаним навикама које нас изједначише
