Биљко, помешаност смешну земље и воде
Кажњену блатом, благо презри цветом.
Ал пристани на свет који звезде воде
Изласку мутном с безбожним полетом.

Срце роди поноћ главе, ал избави
Себе анђелом када време стаде.
И оплођен прахом мутни цвет објави
Померање порекла, дан већи од наде.

Биљка те мисли; мој ум се исели
Смело у цвет који иронично гледа
Лобању празну. Ко птицом исцели
Понор пролећу безазленост преда.

Ружом погрешно и нежније казана ватро,
Пролеће прође и нико се не стиди
Да преостале дане као будућност види,
Коју прелетају гмизавци с птичјом маштом.

Препорађањем испирај сјај свету
И звезди која поноре затаји;
Нека се трулеж отрезни у цвету
Непознат несвесној ружи која сјаји.

Држиш у руци ватру као да је
То нешто стварно, анђеле са зида.
На уласку у завичај који даје
Лобању трулу за злато мог вида.

Прими и цвет кога презиру љиљани
Запамћене мудрости у сусрет мом праху.
Истинске су речи тужне; прави дани
Празни. У прашини траг нађи уздаху!
Као они што се ослободише љубави
Љубећи силно, сићи ћу једном празан
У свет полутаме, где заборав плави
Поља, а звезде тамани зараза.

Трешњо неверице без облика срца
Људског, звездане падавице вруће,
У пољупцу се ништавност копрца,
А пут је само упознато беспуће.

Из срца ми славује измами гора,
Па празан клечим пред оним што паде,
Сред непокретних ветрова и мора
Празних: пакао – предео без наде!
Шумор без шуме и цвркут без птице,
Празно што траје; не чује се што јесте.
Док с мртвог оца скидам наслеђено лице
Ватром се звери и звезде причесте.

Чиста реч која каже себе маном
Избеже твом бићу, али упозна зору;
Доврши ти небо у неисказаном,
да ти име чезну острва у мору.

Да уместо мене пати, песме ето!
Испражњено срце још је увек живо.
За велико сунце у камену сажето
Кристал истури прозирност ко сечиво.

Камен је потчињен говору и зими.
О речи које речено поткупи!
Звездо, мој пакао и моје срце прими
Угашеном руком што бескрај исцрпи.

Ослепљеном росом у надање и вече
Вара ме азур поклоном теби сличним
И страх стварнији од оних што клече
У страху од промена пред злом непомичним.

Оговарају воде одражено
И дан пронађен пре него што сине;
Почетак света виде поражено
Име светлости која светом мине.

А твоја милост путеве одводи
У ружичњаке јасне, сестро крина.
Измењена звездама одсутним у води
Над којом лебди њезина дубина.

Пјан од удараца срца још тетурам
На Југу без Мора што препливах га ипак,
Јер нестварност је јача и најжешћа је бура
На мору ког нема, а хучи и ђипа.

Звонке руке пружам граду који спава
Пометених језика, са сунцем у бари,
Узиданих мајки у зид мушких глава,
С анђелом у воћу и оку што стражари

Лукавство позајмљених догађаја,
Неизрециво а научено ко време,
Варко, у теби удес и случај спаја,
Где прерасте слику и сјај успомене.

Нек ти име чезну острва у плими,
Анђеле, и песма која место мене
Пати, јер пакао и моје срце прими,
Да бела изнутра црним трагом крене.

Померање порекла дан већи од наде
У калемљеном плоду речи слутим,
Понор у руци анђела што стаде
С ватром на уласку у завичај мутни,

Да дан пронађе пре него што сине,
У оку и воћу тамни обрис раја,
Нестварност пуну воље и жестине
Која у нама коб и случај спаја.

Главо све даља од срца мом праху
Трулеж у цвету отрезни и целу
Ноћ кроз пределе без наде, у страху,
Празно и земљано вапи звезду белу.

1958.