Анђеле горки празнине и снаге,
Кад указа се сунце какав није
Свет, где невољан јаче ћу волети драге,
Док плод посејан у паклу на небу не сазрије
Ако намере добре срцу воћу
Подари, каквом ватром вођени иду,
Док пчела ставља жаоку у слаткоћу
За смисао лета на искусном зиду.
О, опија ме ватра тако трезна
Око твоје главе ко пролеће!
Ко тебе није видео тај не зна
Себе, ко тебе не виде тај неће
Никуда стићи, јер бескрајан је пут.
Гле месец блиски изнад рујног цвета
Доби облик српа: лепота је смрт
Где врлина откри могућност узлета.
Непомичан си, зато те не могу стићи;
Тако близу мене други ваздух дишеш
Док силазак у дубину обећава све више
Звезда на коју треба се тек навићи.
Дивно празноверје што измишљаш крила
Ослепљеном ваздуху у тој сажетости,
Твоја је младост пре свих младости била
И остала на зиду ко слика милости.
О сретна младост која проћи неће!
Да би био разумљив срцу оста
Млад у издвојеном дану који поста
Светлост што ме мири са вечитим пролећем.
Прах ружама такнут до мириса се вину
На звезданој промаји где ми дан одшкрину
Ватру, ватру, слепо то обожавање
Елемената, које сагоре сопствену
Будућност и сунце претвори у сену
Небескога биља пред мрачно свитање.
Ти ме згушњаваш на месту где падох,
Иза последње мисли последња надо!
Твоја чула себе ослушкују, своју
Нестварност, своју бескрајну успомену;
Твоја празнина свет и звезде крену
У чудно поимање твог духа у Броју.
Сричем фосил твога имена у суши
Вере и лажног раста лажној души,
Јер и да те нема, празнина у којој
Замишљасмо те, ипак, никад не би
Престала да нас опија, у себи
Увек друга превареној сржи мојој.
Да ниси анђео кога страх мој кротки
Чудовиште би био у својој лепоти
Чије порекло у мојој је жељи
Да уништен будем тамо где постаје
Моја немоћ моја снага која даје
Истину речима у лажној повељи.
Због твоје надмоћи остах пуст и сам,
Што сних заборавих, па ме проже плам,
Док на крају твог имена буктии баршун
Птице што прелете свет уназад варав
До мириса руже у камену. Бар шум
Насликане гране да помери нарав
Биља! Како да те сачувам од туђих
Мисли у мени, док бивам све луђи,
За вредну горчину, шупље двојство лика,
Чији је раст одјек будућности празне,
Што податно тражи начине пролазне
Да бујалост своју непролазно слика.
Још мало и заћутаћу пред тобом,
Док бдиш оноцветно над испражњеним гробом,
Анђеле пред неумољивом лепотом краја
Где мир и зрелост песму заменила,
И мрамор где мрмор вечне воде спаја
Са каменом коме израстају крила.
Све што постоји тежи нејасности,
Галеб опонаша литице плахости,
Што вртлог одрази само вртлог бива;
Има ли доказа лепоте померене
Чулом у небиће које заодене
Обликом бекства стварност што се скрива?
Ох наше срце ког достојни нисмо
Ни онда када најмудрији ми смо,
Док будни пред оним што нас сном превлада
Не завапимо: милости! То пелуд
Некорисног пада на невиност белу
Цвета трезног чије име поста нада.
О анђеле благи упркос својој моћи,
Ил управо због ње, ватро са својом ноћи,
Како се зби дивно да биће ти избегне
Место које би изван тебе било,
А сјај који касни најдубље досегне.
Наше име неће бербу доживети
Свега што може себе да сети
Појединачно нас, јој, унеразуми;
О п ш т е н а с з а с л е п и. Забуна је сличност.
Моје лице тоне у чудну безличност
Која мермером своје очи уми.
Ах, надо коју врисак зна изрећи,
Тескоба и грижа, пре но мир у срећи,
Слаби смо и ломни као лист лискуна
И не усуђујемо се да будемо друкчији.
Преселили смо цвеће под реп змији.
А ипак нам је душа наде пуна.
Дај лобању за преживале лажи;
Неизбежни додир сна и праха тражи
Имена посна троструких одража.
Властито ме срце порази. О, крах.
Кад крв своју бури подмећем, и плах
Пењем се на врх пресахнулог млаза.
Вратиће те време. Клечаће и влати
Ко у Матејчи, на гори што пати,
Док те у дубини преуређују звезде,
Које не видиш, ал видиш звезданост
Пресвислу у води без чари што занос
Твог срца троши за хридине трезне.
Моја те љубав претвори у нешто
Што се не може волети. Ал вешто
Твој костур празно препозна сазвежђе.
Ко ће преживети Плод, ако га буде,
Сићушан испод дрвета, ког луде
Покушаше трести у зоре све блеђе.
Ту врста тла проговори са гране
Заведена од сунца у непојамне дане,
Када знам шта ми окружава вид,
Ал не знам сунце што га испуњава
На уласку у земљу која спава
Сањајући труле лобање и зид.
