Теснацу моме дај небо селица
и сунца за бегунца преко мога лица
бриго и заносу биљци на стабљици
кад дан пробуди стрмоглав у птици.
Можда од овог дана почиње вечност
и свако има у сунцу своје место.
О дани нажуљани испод мога чела
верног груб сунца које није смела
ниједна ноћ горка ноћ овога света
када су померени простори пуни ветра
који нам омаје лице и остави нас тако
да клечимо пред неким храстом који се суши полако
који се понекад присети својих птица
и потражи их по небу и иза нашег лица
где у просторима које издишемо расту биљке
док лутају хоризонтом сунца и мале светиљке
док челом се гасе. Дану мој опрости
загубих ли ти вид. О бербо милости!
