За моју двојакост и дубину без мреже
сиђи у глас мој у дан мој освежен
сенком и временом, о слатка помамо!
Један чемерни предео за леђима знамо.
Дођи нека те моја љубав води
кад пада неодбрањено зеленилом дрво,
удеса звездо, владарице круга, мрво
сјаја у глибу чула да се мисао роди.
Чаролијо, бунар варке, звук, ил клица,
небо и сунчане браве отшкринуте,
бездан лишен себе јаз у лету птица,
све тајном поче светови кад се муте.
Махнитости лозе изданку несвестица,
свирале летње нек те пољем слуте.
