Анђео, то лице што у тамном звуку трули,
тај кристал згуснуто време сажет је процтор кога нисмо
видели ни чули,
неостварена птица мање смртна од моје душе,
звезде покопане у моју сенку што се пуше,
ишчезле рибе што нису знале да се претворе у птице
оковани људи и биљке луталице,
све то у себи један човеков привид чува
порицан зеленом ватром на обали где ветар дува.
Са намерама туђим све то у себи тражим
на овој присној обали шуштавој од тамне ражи.
Наше је срце наш крвник. Ко сам и шта хоћу?
Мржњу и животињу што плаче оголелим очима ноћу,
псе што су се сакрили у ребусе и у ноћ моје слепоочнице,
и љубав за недостојног моје непорочне девојчице.
За све оно што нећу требало је само да се родим,
Ал икако да се онога што хоћу ослободим,
када још времена имам да безбрижно слутим
огледало с изокренутим лепотама и лађама увинутим?
О сени погледу стварна и они који су лепотом
осветљени. Знаш ли ону ноћ и једну ноћ потом
и ноћ пре прве ноћи? Ни једну узалудност не гајим
сем нежности ове коју долином успаван тајим.
Сви који је виде сликом је изневере,
а нестварност јој са лица цветог плодове бере.
Јутарња траво, осванула обало, о росо у свему,
мали отпочинку света. И поглед мој, према чему?
Топлото убода далекога врха у око
према коме се пењем силазећи дубоко.
Један простор који је својство светлости зове,
један свет од материје различите од ове
овде. Хајдемо! То је камење и биље
верно земљи и непокретно усред збиље.
Хајдемо док у камену успавана мисао траје
неотишлих. Њихов повратак у себе шта пружа, шта даје?
Ваздухом измењени потражимо себе на другоме месту
где су волели пре нашега рођена нашу звезду
у црноме ветру. Ту где се време своди
на једно кружење сунца, а ипак све вечно бива,
на врху где нема река, где у пуној слободи
нетакнута временом и маштом ослобођена мисао снива.
Успните се на врх луталице и голаћи
Успните се на врх и тамо ћете наћи
певаче чије речи још никога не веселе
ноћ за смрт свог ока и милости одоцнеле.
О реко присутна у мени свим својим изворима,
ја тражим твоје тајне, а ти ме додирујеш њима.
О тајно када сањам да речи нечим заменим,
та поља у семенци јој поморављем зеленим,
пчело са срцем од меда слатка жаоко у лету
који сам јужни ветар утопио у свету?
Јој ветре коме правац незнани име промени,
растем у заносу оних што су ми наклоњени,
ал не престајем да се мењам, у потуцању
да спајам разједињене пределе тако питоме дању,
недокучиве ноћи, удвостручене у нашем дозивању.
О обзорје пред мојим широм отвореним вратима
уђи нека напоље не остане ништа нека лебдимо у празнини
нек небо дарива невесту прстеном од ватре, влатима
нека јој глас окује, ој Мораво у тишини.
Равницо лепотице о утехо ока
надо зелене сржи и осмишљеног тока.
Јутарња траво, осванула обало, о росо у свему,
мали отпочнику света. И поглед мој, према чему?
О тајно када сањам да речи нечим заменим,
та поља у семеници јој поморављем зеленим.
Пчело са срцем од меда слатка жаоко у лету
који сам јужни ветар утопио у цвету?
