Нека ме недостојног ветар обавије
Жалбо црних птица и тужне похвале
Некога света тешке сене пале
Шта је то што се у дну песме крије?
Лепи мој дане с душом елегије
Тражим почетак сјај и сате стале
Кад су ти две тужне птице вечност дале
Пред вратима иза којих простор гњије.
Ту изгубљено сећање пустињу храни.
И крај ватре којом не хране се дани
Закопани лелек и ненађено благо стоје.
Љубави моја мртва, а ипак жива
О све што прође вечност једна бива И
нема мене ал има љубави моје.
