Пред вратима иза којих простор гњије
Он је збуњени златник и двосмислени раст
Мутне речи све дубље која чека на нас
Да нам срж клијањем кроз кору пробије.
У распеваном пламену ко да га открије
Трава расте из његовог имена и спас
Једини је будан а само је глас
Чули су га ал га нико видо није.
Простор и време између свега што бива
Безгрешним говором превазиђе у светлости
Кад горе градови у самоодбрани.
Он је звезда над празнином говор који открива
Здробљено сунце подземља као живу у кости.
Ту изгубљено сећање пустињу храни.
