Некога света тешке сене пале
Робе напорног брега и злих вести
Доцкан је да посумњамо у оно што је у нашој свести
Целога живота речи су нас крале.
Неуспела љубави ока и варке уздрхтале
У један крај много приснији ме смести
Где реч има вредност судбине и подсвести
Где су величанствене сенке а ствари мале.
Кад ослепим све појаве воде куда воде?
Деца дужна да порасту нека се роде
За смисао тајне која у Привиду сније.
Фруло неспокојна у своме ваздуху
Кад сунце измишљене ватре поклањам злодуху
Шта је то што се у дну песме крије?
