Ноћ сувише велика за моје звездано чело
у неким шумама црним непознатим
И дрво је рекло немој Јутро моје бело
име ти своје остављам кад не могу да се вратим
Пчеле слећу на леш кога нема
Звона одлазе у простор црним степеништем
Мој је завршен дан. Ал се на починак не спрема
сан мој иза брда где мртав себе иштем.
Овде доле свако своју таму има
Мој мрак је сенка птице. О не има
пута којим би до мене могли доћи
Ко пролеће које заборави да цвета
сад лежим мртав на северу света
Смрти љубоморна највећа моја ноћи!
