Поврх њива, голих, пустих, црних,
Јесен магле разастрла сиве
И за сунцем тужи мутни дан.
За слободом очи многе плачу,
Очи пуне јесењег неба
Нису више плаве као дан.
Кисну мртва гнезда по дрвећу
голе гране јаучу на ветру-
Све је као какав ружан сан.
Негде на дну неба сунце плаче,
Оковано облацима тешким.
И притешњен сивом маглом видик
Тихо море.
Вапе тужна погажена поља.
Гракћу над њим мокре црне вране.
Пустош, туга неизмерна свуда –
Мржња ври.
И у оку зајдно са патњом
Пркос зри.
