ŽIVOT I JA

Od čega bekstvo, i gde spokojstvo ?
Moj nemir je pećina,
Tu ponornice ne daju sna,
I ruše ptičija gnezda.

U Klisuri života-sunca nema!
Isti smo…

Jer život postaje moja tuga i dozivanje,
Moje čekanje povratka,
A ja se pretvaram
U naglo smračenu kamenu stenu,
Razdvojenu mutnim suncem nemirnog žubora.

U zelenom snu trepavica,
Izvire moja reka,
Na toplom jutarnjem ramenu !
Budi se moja obala.

Isti smo, jer smo željni nade !
Isti smo jer smo puni tuge !
Isti smo jer smo prošlost zagrlili !
Isti smo jer nemamo sna…

Naša srca ne kucaju,
Već bezobzirno teku kroz nas,
I razdiru nas u obliku bola,
Naše želje sanjaju pozive toplina….
Naše mržnje, zovu one koje volimo,
Naše ruševine iz dubina pevaju o lepim danima…

Ove noći mesečina, je gitara neba
A ja se budim u svakom lipovom cvetu,
U vrbacima reči bez odjeka,
Ponornice proširuju moju pećinu…

A ti…moj živote treperiš !
Dok menjamo uloge…
Ti postaješ tužna priča mojih ludosti,
A ja stena,…koja se razdvaja
Neumitnim proticaanjem kroz vekove !
A Sunca nemamo oboje…..
……………………………………………….
Zalazak Sunca je uvek isti…ali se razlikuje od onog juče….