Створили сте шест звезда у сазвежђу,
у својој галаксији од двадесет шест квадрата,
а онда: уместо усмеравања ветрова у та једра,
време трошили на свађу.
Љубав века постала је ружна слика рата.
Зашто, мама и тата?
Рат, до тада, брижних чувара
завршио се за нас у истом таквом безнађу,
вашим потписивањем сепаратног мира,
немајући за нас никаквог значаја…
ни рат, ни мир, ни тај безвредни лист папира.
Остала је само тишина.
Јер нико никоме не прича, о томе;
нико никоме не досипа со на рану,
свако лиже своје, у неком
изнајмљеном животу и стану,
не куцајући на ваша врата,
на врата сестре или брата,
не тражећи ни оно мало…
А то мало је увек оно
што нама свима највише фали.
И, нисмо више мали.
Ту где смо пали,
заћутали смо и остали.
Ништа не боли више од чекања,
кад знаш да се никада неће вратити.
Одржавамо живот ћутања,
још од дана када сте се, заувек,
растали.
