Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Жеља

Звала сам те жељом, сном
и јавом
Пружала ти руке, осмехе
и боје
Затим изненада, некако крадом
Пошло ти је
И само срце моје
Ти сликао си небо најлепшом плавом
Грејао најјачим загрљајем на свету
Сваку моју мисао, често с пуним правом,
Враћао ми назад ко играчку детету
Присиљавао ме да схватим дубину океана
И мора речи што тишином теку
Научио да газим преко својих рана
Од свих мојих суза направио среће реку
Отворио врата најлепших слутњи
Довео на никад слућена тла
Разгрнуо облаке са мојих сумњи
Учинио да ја будем стварно ја
Хвала ти за лептире, пролећа
И дуге
За снове што усудих се снити
Хвала ти за бродоломе, јесени
И туге
Што део ће тебе у себи увек крити
Опрости ми за слабости, нискости
И људскости
За поноре неизрецивих дубина
Опрости за сујете, малодушности
И глупости
За мраз кад требала је топлина
Ја опростићу ти жељу који ниси смео
Феникса што у пепео си претворио
Врата која си отворио, па затворио
Игру сенки којом си ме завео

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: