Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Зашто спаваш?

Зашто спаваш?
Прошло је подне нашег века, а ти,
ти се не будиш.
Зашто спаваш?
Верујем да је лепо положити главу
на крило облака коме сам ја скинуо панталоне.

Прошле су ме године одвели јаничари,
да служим туђем богу
поред свог. А ја не верујем ни у једног толико
колико верујем да ћеш се ти пробудити.
Ипак, ти спаваш…
Зашто спаваш?

Крици су постали неми.
Вода,
више не шушти и не тече.
Посејдон је јуче умро!
Ветар,
више нема звук громких копита,
седла су спала.
Еол је данас умро!
Гром,
више не одјекује својом моћи,
нити пробија пошасти таме.
Зевс ће умрети сутра!
Све је то због тога што ти спаваш.
Зашто спаваш?

Осећања ћуте онда када никога нема
да на обали њиховог тока шапуће.
Прошли су многи кишни новембри од када не вичем,
а и сунчани јули
од када не шапућем. Немам шта…
Немам коме.
Нема обале.
Нема ни тебе, јер спаваш…
Зашто спаваш?

Речи,
су коначно мртве.
Пера су празна, мастила нема,
а ја, већ вековима умирем.
Нем код уста, слеп код душе – баш ове,
прекривене прашином археолошких ископина.
Клечим
баш ту у диму свећа и увелих ружа,
без фитиља, без цвета.
Баш ту у ковчегу
поред твог тела.
Још један кишни новембар, срце нису ископали,
умро сам, знам,
и то у истој постељи као и ти!
Знам да сам те узалуд будио,
знам да су нас обојицу однели,
знам да су нас сахранили,
ЗНАМ! Све сем једног..

Зашто ниси рекао лаку ноћ
када си отишао да спаваш?

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: