Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Zapisani u vremenu

Reči
Koje si izgovorio
Samo su deo trenutka koji prolazi
Nijedan trenutak
Ne mogu
Zaustaviti u vremenu
Ali reči ostaju
Večne
Neprolazne
Odzvanjaju
Hodnicima moje duše
Kada to poželim.
Ogolila sam
Sve moje tišine
I pustila tvoje reči
Da me grle
Do najskrivenijih prostora
Mene
Tamo gde sam već
Sama i zaboravila
Da postojim.
Misli nam se prepliću
U čudesnoj igri
Dodira
Bez zagrljaja
Bez tela
Savršeni u davanju
Do nesavršenosti
I nazad.
Vrhovima prstiju
Dotičemo bol
Najnežnije
Samo tako
Nam se daju
Zagrljaji duša.
Tu si u meni
Tečeš mojim venama
Kao najluđa reka
Kao rashuktalo more
Kao mirno jezero
Kroz divlje predele Mene
Zatvorene telom.
Ne bežim
Ostavljam reči koje bude
Sva moja ćutanja
Misli koje bude
Sve strasti
Rasute iza zidova straha
Čekanja čežnje…
Izgovorene reči
Prožimaju svaku nit
Svaki atom
Mog postojanja
Ruše me
I grade
Iznova i iznova
I zauvek…
Rađam se i umirem
Da bih se opet rodila
Još bliže Tebi
Da sam skoro ti.
Negde zapisani
U vremenu
Po kojem balansiramo
Tražeći se
I nalazeći
U pravo ili pogrešno
Vreme
Pravi ili pogrešni
Trajemo
Za večnost Ili tren
Koji prolazi

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: