Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Zanos Odbačene Vrline

Vidno uspavan sedativima neprolazne romanse,
nezaboravnog mirisa kobne januarske ponoći.
Zvezdama poveravao svaku senku nemira,
Mesecom presekao grkljan zalutalog vrtlara.
Linije hirovite ruke prljam trnjem,
u kosu zabadam buket sukoba.
Od koraka pravim obred sanjara.

Iako mi je obećan pakao,
ne smem da zaboravim ljubav.
Unutar platna fasade nalazim ožiljak,
sa imenom manifesta tvog vremena.
Zaronjeno nago telo neće lagati,
grimiznog kralja prihvatam zakletvom epitafa.

Tada je samo bilo dovoljno
ostati na stepeniku naše katedrale.
Sa svećom na ramenima klečim,
voskom iscrtavam šare novog ludila.
Za greh spremam samo naklon.

Razapeto stanje svesti hvaliće budala,
onda kada ljubavnicima priznam istinu.
Pali andjele vecno setan ostani,
svoja krila pokaži samo izabranima.

Iako uvek samo utišan gledam,
otključavam sanduk jeseni zarad kiša.
Za kontrolom srčanog mišića čeznem.

Odvedi me tamo gde duša
znači više od boje smisla.

Letalnim akordima spuštam poslednji krik.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: